Fosfor u ishrani: mlijeko, sirevi, jaja, puter od kikirikija, meso, riba (riblje ulje), koštano brašno, zrno ječma, dijetelina lucerka, leguminoze, mahunarke, orasi, džigerica, voćni sokovi (ribizle i maline)
Vitamin D na nivou bubrežnih tubula vrši reapsorpciju fosfora, koja je povezana sa mehanizmom reapsorpcije kalcijuma;
– fosfor učestvuje u izmjeni energije (prenosilac je energije) preko oksidativnih reakcija, spojenih sa fosforilacijom;
– neophodan je za nervnu aktivnost;
– neophodan je za normalnu kontraktilnost srčanog mišića;
– depo se nalazi u kostima (70% kao kalcijum- fosfat, apatit) i zubima. Sa kalcijumom učestvuje u procesu mineralizacije;
– nukleinske kiseline su najvažnije jedinjenje fosfora;
– neophodan je za ćelijski rast i reparaciju;
– vrši utilizaciju masti, ugljenih hidrata i proteina;
– ulazi u sastav puferskih soli;
– ulazi u sastav PGF2 alfa;
– ima antihistaminska svojstva;
– kod manjka fosfora (kod akutnog manjka manji je od 0,3 mmol/l krvnog seruma) poremećena je hemotaksa leukocita, povećana je fragilnost eritrocita i nastaje disfunkcija trombocita. U serumu povećana laktat dehidrogenaza je znak hemolize;
– kreatinin kinaza u serumu je povećana kod rabdomiolize (većinom MM frakcija, ali i MB frakcija), a često u urinu postoji mioglobin;
– kod manjka fosfora čest je i manjak magnezijuma;
– niacin se ne može asimilovati bez fosfora;
– hipofasfatemija može nastati i u prisustvu normalnih rezervi fosfora u telu. Obratno smanjenje rezervi fosfora u tijelu može biti praćeno: normalnim, sniženim ili povećanim koncentracijama fosfora u serumu;
– kod hroničnog manjka fosfora rendgenske promjene odgovaraju osteomalaciji. Oslabljena je mineralizacija kostiju i zuba;
– do manjka fosfora može doći u slučaju:
a) smanjen unos ili apsorpcija: gladovanje (ili izražen katabolizam, opekotine), parenteralna ishrana, alkoholizam (udružen sa hipomagnezijemijom), malapsorpcijoni sindrom, bypass tankog crijeva, aluminijum hidroksid i bikarbonati blokiraju apsorpciju, manjak vitamina D ili vit D rezistentna osteomalacija;
b) povećani gubici: primarni ili sekundarni hiperparatireoidizam, hipertireoza, poremećaj na nivou bubrežnih tubula (renalni rahitis, Fanconi sindrom, nasljedna osteomalacija- Milkman, monoklonalna gamopatija, trovanje teškim metalima), hipokalijemična nefropatija, šećerna bolest neadekvatno kontrolisana (acidoza);
c) intracelularno pomjeranje fosfata: davanje glukoze ili fruktoze (privremeno), insulin (privremeno), anabolički steroidi, estrogeni, kontraceptivna sredstva, respiratorna alkaloza, trovanje salicilatima;
d) elektrolitni poremećaji: hiperkalcemija, hipomagnezijemija, metabolička alkaloza;

Najvažniji minerali potrebni za ljudski organizam su: Fosfor, kalcijum, gvoždje, kalijum, hlor, jod, cink, magnezijum, bakar, flor, kobalt, natrijum, i hrom.

Potrebe za većinom minerala izražene su u miligramima (1/1,000 grama) ili mikrogramima( 1/1,000 miligrama). So uzeta između tri prsta otprilike teži 688 miligrama.

• uzroci hiperfosfatemije:
  a) endokrina oboljenja: akromegalija, hipoparatireoidizam i pseudohipoparatireoidizam (manjak i kalcijuma);
  b) bubrežna oboljenja: akutna i hronična renalna insuficijencija;
  c) pojačan katabolizam: stres, povrede, hemioterapija naročito limfoproliferativnih oboljenja;
  d) povećan unos: hipervitaminoza D, laksativi koji sadrže fosfor;
  – apsprpciju fosfora pomažu: vitamin A, D, F, kalcijum, gvožđe, mangan i proteini, a odmažu: aluminijum i ekscesivan unos: magnezijuma, gvožđa i bijelog šećera;

Kalcijum u ishrani: mlijeko (1g na 1/4 litra), mliječni proizvodi, sir, jogurt, lisnato zeleno povrće, kelj, voćni sokovi (jagode), riblja krljušt, koštano brašno, dolomit, badem, jetra, šećerni sirupi.

• Najviše kalcijuma, u biljkama, nalazi se u lišću.
• kalcijum čini 2% tijelesne težine;
• od ukupne količine samo se 1% nalazi rastvoren u tijelesnim tečnostima. U plazmi: 33% čine nedifuzibilni kompleksi, sa proteinima;
  12% difuzibilan, ali nedisocijativno kompleksiran sa anjonima (citratima, bikarbonatima i fosfatima);
  55% čini jonizovani kalcijum.
  Ukoliko se pH krvi pomjeri ka kiseloj strani količina jonizovanog kalcijuma se povećava, a jonizacija se smanjuje kod alkaloze;
• soli kalcijuma se u kiseloj želudačnoj sredini pretvaraju u topive soli;
• paratiroidni hormon povećava kalcijum u serumu, a kalcitonin smanjuje. Na regulaciju nivoa kalcijuma u serumu utiče i vitamin D, a naročito njegova aktivna forma 1,25- dihidroksiholekalciferol.
  Nivo kalcijuma u serumu sa druge strane (feed back) utiče na produkciju 1,25- (OH)2- D3 u bubrezima. Ukoliko je nivo kalcijuma u serumu normalan ili povišen sinteza 1,25- (OH)2- D3 je inhibirana, a ukoliko je kalcijum u serumu nizak sinteza 1,25- (OH)2- D3 u bubrezima je stimulisana. Nije sigurno, ali izgleda da je identično i sa sintezom 25- hidroksiholekalciferola u jetri.
  U hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji sinteza 1,25- (OH)2- D3 je inhibirana. Razvija se rezistencija na vitamin D. Kalcijum u serumu pada, a parathormon počinje pojačano da se sintetiše.
  U slučaju manjka vitamina D organizam ne može da koristi kalcijum;
• kalcijum je u metabolizmu osim sa vitaminom D usko povezan i sa vitaminom K i to pre svega u građi i funkciji određenih proteina: a) osteokalcin u kosti (za mineralizaciju); b) proteini u krvi (za zgrušavanje); c) u placenti (manjak vitamina K dovodi do skeletnih deformacija beba); d) u bubrezima (u slučaju manjka vitamina K dolazi do manjka kalcijuma u čitavom organizmu).
  Nakon dijelovanja vitamina K na prekursor protrombina, vezuje se kalcijum i dovodi do stvaranja protrombina.
  Vitamin K je neophodan za reapsorpciju kalcijuma na nivou bubrežnih tubula. Hipovitaminoza K je jedan od mogućih uzročnika hipokalcemije;
• kalcijum (sa fosforom i vitaminom D) učestvuje u mineralizaciji kostiju i zuba. Kosti predstavljaju rezervoar kalcijuma;
• u regulaciji prometa kalcijuma učestvuje i kalmodulin (belančevina) čije delovanje inače koče fluofenazin i hlorpromazin;
• vanadijum aktivno učestvuje sa: kalcijumom, fosforom i vitaminom D u mineralizaciji;
• preko bubrega se izlučuje;
• magnezijum je neophodan za normalnu funkciju kalcijuma (i vitamin C);
• magnezijum omogućava da kalcijum u urinu ostane u rastvorenom stanju;
• fluor zadržava kalcijum u kostima i zubima, ne dozvoljavajući njegovo taloženje u mekim tkivima (koži, vezivu, mišićima, krvnim sudovima). Uz to smanjuje gubitak kalcijuma mokraćom;
• kalcijum jon je esencijalan za mnoge enzime;
• kalcijum jon je antagonista jona kalijuma;
• pomaže metabolizam gvožđa u organizmu;
• ima antihistaminska svojstva, a ne inhibira ni jedan prostaglandin;
• smanjuje količnu eksudata;
• nivo kalcijuma u serumu je u korelaciji sa nivoom albumina u serumu. Za svaki gram manjka albumina kalcijum se smanjuje za 0,8 – 1 mg;
• glomerularnom filtracijom izlučeni kalcijum se reapsorbira u količini od 80 – 90%. Stolicom se eliminiše glavni deo 60 – 90% unijetog kalcijuma. Vrlo male količine se izlučuju i putem žlijezda slinovnica i znojnica;
• kalcijum (i hrom) u serumu padaju ukoliko je šećer visok;
• učestvuje u regulaciji električnog potencijala ćelijske membrane, odnosno utiče na permeabilnost ćelijske membrane. Uloga kalcijuma u ovom smislu izrazito se manifestuje na neuromišićnom spoju (sinapsi). Ima centralnu ulogu u mišićnoj kontrakciji.

Gvožđe u ishrani: džigerica, meso (organi), živina, riba, mahunarke, zrnevlje, pšenične klice, ljuska od pšenice, krompir, žumance, lisnato zeleno povrće, sušeno voće, voćni sokovi (grožđani, višnjin, oskorušin i jabukov), crni šećerni sirup od melase.
gvožđe ulazi u sastav porfirina i gradi hem: hemoglobin, mioglobin, enzime (hemoproteidi) disanja: citohrom, katalaza (prelazi iz fero- u feri- oblik i obratno) i peroksidaza (trovalentno gvožđe). Nalazi se u svakoj ćeliji tijela;

• ulazi u sastav enzima čiju prostetičnu grupu čini FAD (vitamin B2) zajedno sa molibdenom;
• resorpcija i digestivnom traktu dešava se praktično samo u fero obliku, putem proteina apoferitina koji se stvara u sluznici dvanaestopalačnog crijeva i reverzibilno vezuje gvožđe. Kako je količina apoferitina ograničena tako je i resorpcija gvožđa ograničena (mucosal block). Ovaj blok se može prevazići vrlo visokim dozama gvožđa ili znatno smanjenim sadržajem fosfata u hrani;
• gvožđe sa proteinom apoferitinom daje feritin (gvožđe- hidroksifosfat, trovalentno gvožđe). Hemosiderin (pigment; retikuloendotelno tkivo, jetra, slezina srce, koštana srž, savijeni tubuli bubrega) predstavlja agregate feritina;
• eliminacija putem urina fiziološki ne postoji;
• aktivira dejstvo: kiseonika, vodonika i azota. Pomaže da se kiseonik učvrsti u hemoglobinu. Za normalan sastav hemoglobina osim gvožđa neophodni su: bakar, kobalt i vanadijum;
• gvožđe je uz vitamin B2, B3, B5 i molibden neophodno za aerobnu respiraciju ćelije;
• Vitamin B2 omogućuje utilizaciju (povećava koncentraciju) gvožđa u eritrocite;
• Vitamin C i vitamin E pomažu funkciju gvožđa;
• neorgansko gvožđe (npr. fero- sulfat) neutrališe dejstvo vitamina E;
• vitamin A neophodan je da bi organizam mogao da koristi gvožđe.
• 1 eritrocit u toku jednog minuta može da primi milion atoma gvožđa;
• isto što je magnezijum (hlorofil) za biljke to je i gvožđe za čovjeka;
• bakar je vrlo bitan za korišćenje gvožđa u organizmu. U slučaju manjka bakra uvjek postoji i manjak gvožđa (defektan je transport u plazmi);
• postoji određen odnos i važno međudijelovanje između kadmijuma, gvožđa i bakra;
• cink ograničava aktivnost gvožđa u proizvodnji slobodnih radikala, posebno hidroksilnih jona;
• gvožđe se sa cinkom i bakrom nalazi u najnižem sloju pokožice (stratum germinativum). Najveće koncentracije ova tri elementa su nađena u pokožici gornje polovine vrata i lica;
• interleukin- 1 dovodi do pada koncentracije gvožđa i cinka, a povećava koncentraciju bakra;
• od gvožđa (plus: vitamin C, B6 i aminokiseline metionina) zavisi pretvaranje lizina u karnitin (mišićna snaga; protiv gojaznosti);
• zalihe gvožđa kod normalno rođenih beba iznose 0,25 gr.;
• zalihe gvožđa kod odraslog čoveka iznose 3,5 – 5,0 gr.: 60% u sastavu hemoglobina (u kompleksnom dvovalentnom obliku), 16% u hemu, 8% u mioglobinu, a 16% je u rezervi (uglavnom: jetra, slezina i koštana srž);
• dnevno se iskoristi 0,5 – 1,3 mg gvožđa, a da bi se gubici nadoknadili dnevno je potrebno uzimati desetostruke količine;
• tokom menstruacije žena izgubi oko 25 mg gvožđa. U toku graviditeta majka detetu daje 0,3 – 0,5 gr gvožđa. Pri porođaju gubi 0,13 – 0,2 gr. U toku laktacije u mleko prelazi 1 mg/d gvožđa;
• apsorpciju pomažu: hlorovodonična kiselina, vitamin C, B2, B12, B11, kalcijum, bakar, kobalt, mangan, fosfor, sorbitol, a apsorpciju odmažu: tanin (dovodi do manjka i B1), fitinska kiselina (cerealije), oksalati, antacidi, aminosalicilna kiselina, tetracyclin, cholestyramin, clofibrat i EDTA (konzervans u hrani) i ekscesivni unos: kalcijuma, cinka, fosfora, magnezijum- oksida i kafe. Sulfonamidi dovode do sniženja koncentracije gvožđa u serumu.